144 година од оснивања Црвеног крста Србије

Српско друштво Црвеног крста основано је 6. фебруара 1876. године у Београду на иницијативу др Владана Ђорђевића. Први председник био је митрополит Михајло Јовановић.

Ове године се комеморативно обележава и 90 година од смрти академика др Владана Ђорђевића, рођеног у Београду 1844 а преминулог у Баден Бадену 1930. године. Тим поводом, Српска акдемија наука и уметности је одлучила да ће читаву 2020. годину посветити обележавању дела ове изузетно значајне личности Србије у другој половини 19 века – хуманисте, првог школованог српског хирурга, књижевника и политичара, учитеља краља Милана.

Др Владан Ђорђевић је образован у Бечу, Прагу и Берлину, након краткотрајне приватне праксе радио је као шеф Хируршког одељења Војне болнице у Београду. За време Првог и Другог српско-турског рата -1876. и 1877, постављен је на место начелника санитета Јужноморавске дивизије  односно Врховне команде. Након што је напустио лекарску струку, био је градоначелник Београда затим министар просвете и црквених послова, посланик у Атини и тадашњем Цариграду , председник Краљевске владе и министар иностраних дела.

Написао је више стручних монографија и књига, као и романа, приповетки и драма. Укључујући публицистички рад, његова биографија броји преко 260 референци. Уз то, био је оснивач неколико књижевних часописа, као и удружења међу којима су, између осталих, и Српско лекарско друштво (1872) и Српско друштво Црвеног крста (1876). Био је редовни члан Српског ученог друштва  и касније, први члан Академије философских наука Српске краљевске академије.

Први задатак новооснованог друштва Црвеног крста, био је збрињавање избеглица које су долазиле у тадашњу Србију због херцеговачког устанка. У првој години оснивања, Српско Друштво Црвеног крста окупило је око 2.000 чланова и основало 35 пододбора у земљи.

Исте године, на иницијативу Српског Друштва Црвеног крста, Кнежевина Србија је потписала  Женевску конвенцију, а 11. јуна исте године Српско Друштво Црвеног крста је  постало члан велике породице друштава Црвеног крста у свету, добивши признање од Међународног комитета Црвеног крста.

Развој Друштва био је усмерен ка прикупљању новчаних и материјалних средстава, организовању болница, обуци добровољних болничарки, набавци санитетског материјала, ангажовању лекара, посебно хирурга из света, бризи о избеглицама и др.

Без обзира на тешке и узастопне ратове, велики број рањеника и тешкоће кроз које је пролазио народ на овим просторима, хумана идеја Црвеног крста се ширила, тако да је 1885. године Српско Друштво Црвеног крста имало 105 одбора. У рату са Бугарима, Српско Друштво Црвеног крста обављало је евакуацију својим санитетским возилима и санитетским возом.

Српско Друштво Црвеног крста издејствовало је да Врховни командант, Краљ Милан, дозволи транспорт помоћи европских друштава Црвеног крста преко Србије  за становништво  Бугарске, са којом је Србија била у рату.

Ово је јединствен пример сарадње и поштовања жртава рата и Женевских конвенција. Уметничко виђење овог догађаја налази се и данас, у виду уметничке слике, у Музеју Међународног покрета Црвеног крста и Црвеног полумесеца у Женеви.

Законским одредбама из 1896. године Друштво је постало аутономно, његови амблеми су заштићени од злоупотреба, добијене су повластице на железници, право на бесплатно коришћење телеграма, ослобађање од царинских дажбина, као и од свих такси од „земаљских власти“.

У  ратовима 1914. године Друштво је деловало у три дела: део чланова је остао у Београду и Крушевцу, седиште се преселило у Ниш, а део се са војском и владом евакуисао на Крф, а затим преко Италије у Швајцарску. Друштво је 1918. године наставило рад у својој земљи, а већ 1920. је имало 40 пододбора и 30.000 чланова. 1921. године Српско Друштво Црвеног крста је своје тековине пренело на свог наследника – Друштво Црвеног крста Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Промена имена Друштва Црвеног крста уследила је са каснијим променама имена државе у оквиру које је Црвени крст деловао.

  У периоду распада бивше Југославије крајем ХХ века, Црвени крст Србије је наставио да остварује своје програмске задатке збрињавајући велики број избеглица и расељених, дистрибуирајући помоћ од међународних донатора, углавном од Међународног комитета Црвеног крста, Међународне федерације друштава Црвеног крста и Црвеног полумесеца, националних друштава Црвеног крста из  света, Високог Комесаријата за избеглице Уједињених нација (UNHCR), од Светског програма за храну (WFP), Хуманитарног бироа Европске Уније (ЕCHО) и осталих донатора.

Кроз мрежу Црвеног крста Србије је, од почетка деведесетих година до 2004. године дистрибуирано 650.000 тона хуманитарне помоћи која је долазила од међународних хуманитарних организација за потребе најугроженијих категорија становништва и то избеглица, интерно расељених лица са Косова и Метохије и социјалних случајева.

Тих година је и до 700.000 избеглица из бивших југословенских Република боравило у Србији, а у једном периоду (1999. и 2000. године) од 7.5 милиона становника Републике Србије, преко милион  је  било корисника  помоћи Црвеног крста.

 Почетком 2004. године престали су програми помоћи од међународних донатора, мада су потребе у земљи и даље биле велике.

Крајем 2005. године Скупштина Републике Србије усвојила је нови Закон о Црвеном крсту којим су дефинисана јавна овлашћења које је држава поверила Црвеном крсту, програми који су у складу са мисијом Црвеног крста, као и услуге које може да пружа Црвени крст.

Током 2006. године Црвени крст Србије је усвојио нови Статут, који је усаглашен са статутом Међународног покрета Црвеног крста и Црвеног полумесеца.

Кроз све године постојања, Црвени крст Србије је деловао поштујући основне принципе Међународног покрета Црвеног крста и Црвеног полумесеца: хуманост, непристрасност, неутралност, независнот, добровољност, јединство и универзалност.